„Био сам спречен да дођем у Звезду”

Горан Гавриловић је крајем осамдесетих година прошлог века био један од најбољих чувара мреже у југословенском фудбалу. Црвена звезда хтела је да га види у својим редовима, али је био спречен да стигне на Маракану. Данас у Зрењанину ради са младим голманима и резултати су фасцинантни.

Гавриловић је прошао млађе селекције Партизана, чувао гол Београда, нишког Радничког, Пролетера из Зрењанина, чачанског Борца, био члан младе репрезентације Југославије, а бранио је и у Турској. Остао је упамћен и као специјалиста за одбрану једанаестераца.

Рођен је у Београду 16. јула 1963. Некако се истовремено родила љубав према голманским вештинама и Партизану.

- Голман се рађа, а фудбалер се ствара. Код чувара мреже је све другачије – схватање, размишљање. Не може неко тек тако да процени и одреди ко ће бити голман. Неко се роди с тим предиспозицијама. Почео сам да браним као дете у школи. Отишао сам у Партизан. Црно-бели су ме позвали 1979. на пробну утакмицу и тако је све почело. Провео сам три године у Хумској. Можда је то била најбоља генерација омладинске школе и првог тима. Имао сам среће да будем код врхунских тренера и предобрих људи Владице Ковачевића и Милутина Шошкића. У првом тиму била је тада права плејада голмана: Петар Борота, Радмило Иванчевић и Раде Залад. Имао сам срећу да учим од њих и да се васпитавам као спортиста. Мени је касније кренуло да браним у неким клубовима које су у то време биле најуспешније у својој историји. Београд са Карабурме, па нишки Раднички кад је играо у Купу УЕФА, а посебно се то односи на зрењанински Пролетер – скоро да смо били непобедиви - прича Горан Гавриловић.

Сениорска каријера познатог голмана одвијала се жељеним током, иако није успео да се избори за место у Партизану.

- После истека омладинског стажа нисам могао у Партизану да конкуришем поред тако изванредних чувара мреже. Послали су ме на каљење и пратили су ме годину дана. Отац ми је рекао да, ако сам добар и ако се покажем, Партизан ће ме вратити. У Београду је све било феноменално. Бранио сам изванредно, пратило ме је више прволигашких екипа, али сам се определио за Раднички из Ниша. Драган Пантелић, репрезентативац Југославије, тада је отишао у иностранство, па су тражили младог и талентованог голмана – одлучили су се за мене. Отишао сам у Ниш и тамо провео предивне четири године.

Гавриловић је имао бајковито четворогодишње „вој(е)вање” на Чаиру, кад је Раднички побеђивао Црвену звезду, Партизан, загребачки Динамо, сплитски Хајдук, Фејенорд, АЗ Алкмар...

- Сва искуства у свим клубовима где сам бранио  представљала су мој капитал, вредност која помаже кад је најтеже. За мене је посебан доживљај била свака утакмица, па и све припреме. Тада су на сцени били изузетно квалитетни људи и спортисти. Сваки клуб је био добар. Мала је разлика била између клубова тзв. велике четворке и Вележа, Жељезничара, Радничког и осталих. Тешко су се освајали бодови у Мостару, Нишу, Љубљани, Никшићу, Винковцима, Сарајеву, Бањалуци... Задовољан сам каријером, памтим скоро све своје утакмице, победе и поразе.

Уследила је зрењанинска одисеја. Пролетер – тврд орах за многе клубове. Гавриловић истиче да му је било предивно у граду на Бегеју.

- У Зрењанину сам провео осам година. Много тога лепог ту ми се догодило. Тај град ми је у срцу и души. Касније сам отишао у Генчлербирлиги. Толико ми је било лепо у Пролетеру да сам, одлазећи у Турску, много туговао. Кад сам са Зрењанинцима улазио у Прву лигу Југославије, били смо краћи од Борца из Бањалуке за један пенал. Зрењанин је остао део мене до те мере да сам остао да живим у овом граду.

Горана су блиставе партије у Пролетеру препоручиле и Партизану и Црвеној звезди, али није постао њихов голман. Обавио је разговор са Драганом Џајићем, договорили су се да пређе на Маракану, али се Пролетер с тим није сложио.

- Звезда је тад била европски и светски клупски првак, хтела је да ме доведе и била је то част за моју каријеру. Стеван Стојановић отишао је у Антверпен и Џајић се определио за мене. Отишао сам у Београд на разговор и све смо лепо прецизирали и лако се договорили. Међутим, после три дана умешали су се људи из Пролетера. Челници Звезде послушали су колеге из Пролетера да одмах не пређем на Маракану, него да сачекам мало. Никога не кривим што се тако завршило. Отишао сам у Турску и тамо провео годину дана. Сећам се куп утакмице са црвено-белима, бранио сам феноменално. У ложи до Драгана Џајића седео је један мој пријатељ. Он ми је поверио да је Џаја тада рекао да се каје што ме није довео у Црвену звезду.

Гавриловић се вратио се из Турске у Пролетер, кратко био у чачанском Борцу, па поново стао испред мреже Зрењанинаца.

- Где год да сам био, размишљао сам о Пролетеру, о Зрењанину и енергији која је тада владала у клубу. Увек сам маштао да се вратим тамо. Нисам могао без Југославије – она за мене и данас постоји. Много сам је волео. Имао сам прилику да пређем у Бешикташ, али мени је Пролетер био све. Вратио сам се и ту провео пола године. Дошло је до размирица, а ја, плаховит и неко ко брзо доноси одлуке, отишао сам у чачански Борац. Ипак, вратио сам се у Зрењанин, мој омиљени град.

Пролетер му је велика љубав – много му је Гавра дао, а мало добио. Закинут је за стан који му је обећан и који је заслужио.

- Нисам то очекивао. У Зрењанину се све као преко ноћи променило. Ништа више није било исто. Неки људи више нису били ту, сад нису међу живима. С њима сам договорио тај стан, веровао сам на реч.

Гавриловић је био позиван у млађе репрезентативне селекције, али за А тим Југославије никада није бранио.

- Много жалим због тога. Кад сам се договорио са Драганом Џајићем да пређем у Звезду, био сам свестан да сам тако ближе државном тиму. Сматрао сам да су голмани највећа четири клуба у земљи и најбоље карике тимова, те да су знатно ближе репрезентативном дресу. Истина, бранио сам добро и у Зрењанину, побеђивали смо Звезду и Партизан и у Београду, али није било довољно. Додуше, тада су за Југославију бранили Јеврић, Краљ, Пандуровић, раније Омеровић... И они су врхунски голмани. Мени се није дало и сада је узалуд жалити и кукати.

Горан је на заласку каријере чувао је гол брчанског Јединства и добојске Слоге.

- И данас имам контакте са појединим саиграчима из Јединства и Слоге. Остао сам добар пријатељ са Гораном Сарићем, Ратком Николићем и Гвозденом Зелинчевићем. Отишао сам у Брчко на три месеца, а остао неколико година. Носим лепе успомене из Брчког и Добоја. Бранио сам из срца. Тада је фудбал у Републици Српској био на изузетном нивоу, гледаоци су у значајној мери пратили утакмице. Било је предивно.

Био је велемајстор за одбрану једанаестераца. О тајнама не прича.

- Уз таленат, помогла ми је и љубав. Посветио сам се голманском позиву. Мене су у Партизану учили да увек гледам утакмице од најниже до најјаче лиге. Једном смо отишли на припреме са Радничким, а касније и у Пролетеру – били су Миљанови пенали. Одем на припреме у Макарску, а тамо четири или пет прволигашких екипа. Голмани Лугушић из Сарајева, Ладић из бугојанске Искре, Радовић из Челика – и они мени иза леђа причају како постоји рецепт за одбрану пенала. Чуо сам то и почео да примењујем. Испало је добро.

Горан Гавриловић је онај голмански виртуоз чије се савршенство испред гола многих клубова и данас препричава. Давно било – нека би се код млађих поновило...