ИНТЕРВЈУ НЕДЕЉОМ – Миливојевић: Визија и прави тим људи довољни за велики успех

Прошле су скоро две године откако су на чело српског рукомета дошли нови људи и може се слободно и са сигурношћу рећи да се много тога променило - набоље. Период који је био испуњен бројним изазовима, неизвесношћу и неповерењем, замењен је јасном визијом, озбиљним радом и конкретним резултатима који су постали видљиви брже него што је ико могао да очекује. Данас, када се подвуче црта, јасно је да српски рукомет корача у потпуно другом правцу, с далеко више стабилности, организације и амбиције него раније.

Из дана у дан, Рукометни савез Србије показује да иза сваке одлуке стоји систем, стратегија и жеља да се ствари поставе на здраве темеље. Видљив је напредак у функционисању Савеза, односу према клубовима, организацији такмичења, раду са млађим категоријама, али и у општој слици коју српски рукомет данас шаље јавности. Оно што је посебно важно јесте чињеница да су обећања дата на почетку мандата у великој мери и испуњена, што је вратило поверење људи у систем и показало да се озбиљним радом резултати могу постићи и у кратком временском периоду.

Да би један Савез функционисао на високом нивоу, неопходни су људи који имају енергију, знање и јасну визију, а један од најзаслужнијих за све што је урађено у претходном периоду свакако је генерални секретар, Иван Миливојевић. Својим радом, посвећеношћу и свакодневним ангажовањем, он је био један од кључних људи у процесу стабилизације и модернизације Савеза, показујући да озбиљна организација, добра комуникација и јасна стратегија могу да донесу конкретне резултате. Управо зато данас многи сматрају да српски рукомет после дуго времена поново добија контуре система који има будућност и који може да врати овај спорт тамо где му је место.

Последњи резултати најбоље илустрију све речено, јер је мушка репрезентација Србије елиминисала Мађарску и направила невероватан успех пласиравши се на Светско првенство.

– Именовањем и довођењем Раула Гонзалеса на место селектора државног тима, кренула је нова ера српског рукомта. Сама чињеница да је један од најбољих тренера на свету преузео Орлове подигла је и ниво наших очекивања. Није тајна да је жеља свих нас повратак мушке селекције на Олимпијске игре и, искрен да будем, мислим да је пролазно време за досадашње резултате, доста добро – рекао је на почетку разговора Иван Миливојевић.

Мађарска била најтежи могући противник у бараж утакмицама?

– То је тачно, али смо ми од старта веровали  у пласмана на Светско првенство и оно што радимо, утакмица са Мађарском је сигурно определила блиску будућност нашег рукомета. Све структуре нашег спорта , људи и организације били су у служби Савеза, успеха и ових утакмица. Све је подигнуто на највиши ниво, а кампања „Сви за Ниш“ ујединила је српски рукомет, нико се није делио на регионе, клубове и људе, сви смо били уз репрезентацију, сви смо били Србија. За утакмицу на Чаиру дуго се тражила карта више и да смо тада имали већу дворану и она би била пуна. Сви су били у истим мајицама, сви су били уједињени, цела Србија је живела рукомет.

После више од деценије Србија је имала подршку и на гостовању?

– То нам је сад већ пракса. Од кад сам стигао у Савез, репрезентација је имала подршку и ван граница наше земље, имали смо навијаче на Светском првенству за жене, али и на Европском шампионату за мушкарце, и будите сигурни, увек ћемо је имати. У Веспрем смо водили 270 навијача, који су у појединим моментима били гласнији од 5.500 Мађара! Навијачи много значе, то потврђују и изјаве свих играча, а ја бих се и овом приликом захвалио свима који су били уз нас – у Нишу, Веспрему, путем ТВ екрана, свима који су желели да гледају утакмицу, а нису успели... Ово је била победа свих нас.

Повратак у Ниш се показао као прави погодак?

– Апсолутно! Овај град је још једном показао зашто је рукометна кућа, зашто је Чаир наш бастион и дефинитивно је то место где мушка репрезентација треба да игра своје мечеве. Наравно, не смемо да заборавимо и да су жене играле у Крагујевцу, где је, такође, дворана била пуна, потом су играле на Ускрс у Новом Саду, а трибине Слане баре су биле крцате. Пре тога је хала у Бору била премала да прими све навијаче... Мислим да нисмо погрешили што су баш ови градови били домаћини и овим путем желим да им се захвалим.

Сва обећања која сте дали у окторбу 2024. године, кад сте и именовани на место генералног секретара, сте и испунили?

– Увек стојим и увек ћу стајати иза својих речи и обећања, не причам ствари за које нисам сигуран. Од првог дана сам имао визију и веровао у оно што радим, наравно уз велику помоћ сарадника и свих људи око мене. Кад се подвуче црта, могу поносно да кажем да сан задовољан урађеним у досадашњем периоду.

А, није било лако, у старту сте имали велику препреку, јер су женску репрезентацију чекале квалификације за Светско првенство против веома јаке Словеније?

– То је био први велики задатак, поносан сам што смо успели да вратимо најбоље играчице и што је публика поново могла да ужива у игри Андрее Лекић, Драгане Цвијић, Катарине Крпеж-Шлезак и Каће Томашевић. Направили смо план и оне су нам донеле пласман на планетарни шампионат. Касније је Андреа завршила каријеру, изгубили смо тада играчицу, али смо убрзо добили битан шраф у машинерији, јер је преузела функцију генералног менаџера свих женских селекција. Искрен да будем, жао ми је што није играла на том Светском првенству, јер сам сигуран да бисмо остварили још бољи резултат.  Сад очекујем да она буде идејни вођа кад је женски рукомет у питању. Почетак мог мандата обележио је и долазак Раул Гонзалеса на место селектора мушкараца и плодови његовог рада ће се тек видети у правом смислу. Мислим да су то дани и догађаји који су променили курс српског рукомета.

На шта се највише поносни у досадашњем раду?

– После дужег времена успео сам да формирам тим који је кадар да изнесе сваки изазов са којим се суочи. Ту мислим и на организацију Европског првенства, међународних утакмица, све захтевне ситуације у којима се нађемо, решавају се сад на прави начин. Драго ми је што се велики број младих људи укључио у рад, канцеларија Савеза је „освежена“ новим лицима и могу слободно да кажем да се нова енергија осећа на сваком кораку. Задовољан сам нашим пролазним временом, све иде по плану и прати визију.

Шта је могло и морало боље?

– Не знам, али су неке ствари могле брже. Рецимо да ме две године боли што Јелена Живковић није заиграла поново за репрезентацију. Ето, то је рецимо морало да се реши на бољи начин. Кад сагледам остале ствари, било је неких дешавања на које нисмо могли да утичемо, али нам нису никада пореметила планове, само су их пролонгирала.

Каква је сарадња са Партизаном, Војводином, Звездом, Наисом, водећим клубовима?

– Једно од мојих обећања и превасходних циљева је био да лигу вратимо клубовима и да се они баве такмичењем. Комуникација која се одвија мимо такмичења са свим клубовима је на изванредном нивоу и мислим да сви можемо да будемо поносни јер сад заиста функционише све као породица. Тврдим да Савез има разумевања за све, али и клубови су показали двосмерну улицу, а ово могу сви да потврде, јер често делимо проблеме, причамо о свему.

Каква је ситуација са Заједницом судија, контролора, тренера, некада је ту доста „шкрипало“?

– То је сада прошлост, јер у овом тренутку сарадња и комуникација са структурним организација је на највишем нивоу. Морам да кажем, после дуго времена сви учесвујемо у битним одлукама и важним темама. Као што сам рекао, коначно рукометна заједница функционише као породица.

Утисак свих је да у рукомету никада није било мирније и стабилније?

– Направили смо јединство, ујединли све структуре и „интересне групе“, једноставно имамо хомогену целину. Кампања „Сви за Ниш“ није била само резултат рада последњих месец дана, већ онога што траје више од годину дана. Кад видим да сви међусобно комуницирају и раде у интересу рукомета, мени је срце пуно.

Чини се да Савез никада није имао бољу комуникацију са медијима?

– И припадници седме силе су препознали јединство и слогу која је заваладала у рукомету. Медији су свесни да су им канцеларије Савеза поново отворене, да су увек добродошли и да је то и њихова кућа. Трофејна сала коју враћамо у првобитно стање подједнако је и њихова, као што је од свих рукометних радника, тренера, играча. Комуникација са медијима је изванредна, они разумеју потребе Савеза, као и ми њихове, а новинари су поново уз наше селекције, било да играју у Србији или у иностранству, што се показало и на Светским и Европским првенствима. Морам да напоменем и да први пут у историји, поред екстерних сарадника, Рукометни савез има девојку која је запослена у канцеларији и задужена за медијски део.

Да ли је скромно ако кажемо да је Рукометни савез у последње две године организационо највише напредовао?

– Није и могу сад да обећам да ћемо тек правити резултате и померати границе – рекао је на крају један од најуспешнијих спортских радника, генерални секретар РСС, Иван Миливојевић.