Звезда налик Партизану

Мали прст леве руке у комбинацији са кажипрстом, кратак притисак на типке тастатуре и добијамо „ЦТРЛ + Ц” – у свету рачунара познату пречицу за копирање садржаја. Универзална компјутерска секвенца је претходних дана добила адекватан пандан и у свету кошарке…

Краси их исти менталитет, заједничко пребивалиште, дворана, уверења, циљеви и снови… Хтели то да признају или не, вечити ривали имају много више сличности, него разлика, а једна од упадљивих била су и неславна дешавања током, сада, већ сезоне на измаку.

Саша Обрадовић више није тренер Црвене звезде, а последњи чин толико налик оном у црно-белом табору с почетка сезоне кад је тренерску клупу напустио такође Обрадовић, али Жељко.

Тад су патили симпатизери Партизана. Клуб из Хумске био је у историјској кризи, а проблемима се није назирао крај. Шумови настали на релацији тренер – играчи, ометали су црно-белу фреквенцију, крчили комуникацију и спутавали тим да одоли бројним изазовима. Кошаркашки раздор, брзо се пренео и на међуљутске односе. Поједини више нису желели да играју за стратега, навијаче, саиграче...

Такви проблеми условили су серију лоших резултата, промену тренера, одласке играча, још једну дозу историјских пораза, а после неколико месеци боли и почетак зацељења.

Сада је сличан сценарио на Малом Калемегдану. Звезда можда није губила утакмице са по 30 или 40 разлике, али је имала сијасет болних, из перспективе навијача, недопустивих пораза. Неуспеси против Партизана, Барселоне, Златибора, Цедевита Олимпије удаљили су играче од тренера, навијаче од тима, нарушили заједништво и црвено-бели склад. Хармонија која је, не тако давно, била главна одлика београдског великана у потпуности је ишчезла и иза себе оставила колапс.

Иако су имали сличан, готово идентичан пик, парабола на графиконима боли изгледа сасвим другачије и представља једну од малобројних разлика у два епа о страдању српских великана ове сезоне. Ипак, продукт раздора, неповерења, проблема ван паркета, у оба случаја био је и изостанак резултата.

Црно-бела скица осликава највишу тачку достигла је на самом почетку, али потом и силазну путању, ону која је представљала мелем за душу разочаране публике и ублажавала бол. Црвено-бели графикон је, с друге стране, дијаметрално супротан. Упркос на крају идентичној судбини, хронолошки поредак је знатно другачији. Звезда почетком сезоне није осећала ништа друго осим екстазе, радости и задовољства, с доласком новог тренера после два почетна неуспеха у Евролиги. Ипак, како је време пролазило лепе емоције почеле су да бледе, а праг боли је растао. Највишу тачку патња је досегла у смирај сезоне у јеку борби за трофеје, што је био повод за растанак од тренера, врло вероватно и појединих играча.

Упркос томе што су и једни и други прошли сито и решето на крају дана, на крају једне од најлошијих сезона у српској клупској кошарци, укус у устима црвено-белих, ипак, има већу дозу горчине. Звезда је имала све, а завршила празних руку – Партизан је ни од чега, ипак, дошао до нечег - барем до полазне тачке и у прилици је да се бори за одбрану трофеја у АБа лиги,али и КЛС, Звезди је преостао само још домаћи шампионат, уз већ освојен Куп „Радивоја Кораћа” који није довољан да залечи ране.