Marica Perišić: Zlatnim putem do Katara

Da iver ne pada daleko od klade, pokazala je džudistkinja Marica Perišić, šampionka Evrope u juniorskoj i konkurenciji mlađih seniorki i petostruka prvakinja Srbije za seniorke. Od rođenja je u materiji veštine Džigora Kana, pošto je njena majka Radmila (dev. Kvrgić) bila višestruka prvakinja države i osvajačica ekipne bronze na EP u Beogradu 2007.

- Kao mama, borim se u kategoriji do 57 kilograma. Nažalost, mamina 20-godišnja karijera je završena povredom u teretani, diskus hernija. Kad god vežbam tegovima, nikad ne zaboravi da mi naglasi „čuvaj se, budi pažljiva, nemoj da ti se dogodi ono što sam ja iskusila” - osvrnula se Marica na majčinski savet.

Srpska reprezentativka prve korake je napravila sa devet godina u temerinskom TSK-u. Branila je boje novosadskih klubova Partizana i Borca, a sada je u Crvenoj zvezdi. U seniorskoj konkurenciji se takmiči od 2015, kad je bila u prvoj godini kadetskog uzrasta.

- Debitovala sam na prvenstvu države, gde sam osvojila bronzanu medalju. Odmah je usledilo i međunarodno odličje, pošto sam i na „Serbia openu” (Evropskom kupu) bila treća. Neobično je, ali sam se brže domogla podijuma u seniorskoj nego u kadetskoj konkurenciji na internacionalnoj sceni.

U juniorski uzrast je ušla tri godine kasnije, kad je usledio nalet na normu za OI u Tokiju.

- Ušla sam u finale „Serbia opena”, kad je u mojoj kategoriji iskusna Jovana Rogić osvojila zlato. Učešće na Evroligi mi je donelo presudno iskustvo za uzimanje u obzir učešće na Igrama. Pojedine rivalke su bile osvajačice olimpijskih medalja, za šta nisam znala pred odmeravanje snaga s njima. Pošto sam ih pobeđivala i pokazala da mogu da se nosim sa konkurentkinjama na svetskom nivou, svi su videli potencijal u meni za plasman u Tokio.

Te 2018. je osvojila evropsku bronzu za juniorke u Sofiji. Dogodine je debitovala na turnirima „IDžF vorld tur” serije. Početak je bio težak.

- Nisam ništa značajnije osvojila te godine. Demotivisali su me i porazi u mečevima za bronzu na gran prijevima u Antaliji i Taškentu. Ozbiljno sam razmišljala vredi li da nastavim. Demotivisalo me je što sam sa 18 i 19 godina trpela strahovite napore boreći se sa seniorkama, a gledala vršnjake protiv juniora. Pandemija kovida-19 je preokrenula stvari. Povratkom u Temerin sam se vratila na pravi kolosek, okrepila sam duh i telo. Osama mi je pomogla da opet nađem motiv, a dvorište kuće mi je omogućilo prostor za trening u izolaciji.