Kraljevi ne umiru

Nemanja Majdov je osvojio evropsku zlatnu medalju za Srbiju, drugu od 2006, sa turnira u Monpeljeu u kategoriji do 90 kg. Nedugo pre toga, najsjajnije odličje je osvojio na Gren slemu u Abu Dabiju.

Šampionat Starog kontinenta nedostajao je u riznici 27-godišnjaka iz Istočnog Sarajeva, koji je prvak sveta postao 2017. u Budimpešti. Kvantni skok u Majdovljevoj karijeri došao je posle duže pauze izazvane povredom kolena.

- Vratili smo se u stilu! Osvojili smo dve zlatne medalje u sedam dana, što je sedmica iz snova. Čuti svoju himnu dva puta u toliko kratkom roku na velikim takmičenjima nije mala stvar, naročito posle teškog perioda obeleženog povredama. Ipak, kraljevi nikada ne umiru. Velike šampione krasi taj moto, a ostalo zavisi od forme. Kad je „pogodimo”, pokazujemo da smo u stanju da pobedimo bilo koga - počeo je Majdov razgovor za „Žurnal”.

Imali ste vrhunske protivnike, žreb Vam nije bio naklonjen?

- Na postolju su završili svi ljudi iz moje „linije”. Belgijanca i Nemca sam „rešio” rutinski, a u četvrtfinalu sam se sreo sa velikim rivalom - Mađarom Kristijanom Totom, legendom ovog sporta, bronzanim na Igrama i vicešampionom sveta. S njim sam imao skor 2:2, ali sam ga savladao lakše nego što sam očekivao.

Tot je osvojio medalju, kao i naredna dva rivala. Kako je proteklo polufinale s poznatim licem?

- Još jedna legenda džudoa me je dočekala u polufinalu - naturalizovani Turčin Mihael Žgank, s kojim sam se sastao u finalu Svetskog prvenstva 2017. u Budimpešti. Njega sam savladao odlično izvedenom tehikom za ipon, koji je proistekao iz samopouzdanja.

Poslednja prepreka za zlato bila je u vidu 23-godišnjeg Laše Bekaurija, olimpijskog prvaka sa prethodnih Igara u Tokiju?

- Bekaurija se svi plaše. Gruzin je „najstrašniji” borac, svi ga se plaše. Sem igara, iste godine je osvojio i Evropsko prvenstvo u Lisabonu, a ovog avgusta i Masters u Budimpešti, drugi u karijeri. Ne zna mnogo za poraz, ali sam ušao u meč bez straha i znao sam da mogu da ga pobedim. Pobeđivao sam ga 2019. i znao sam da ima dozu straha protiv mene.

Kako je publika reagovala na tako dugačak meč?

- Bilo je spektakularno, to je meč za pamćenje. Nije bilo slobodnih mesta u hali u Monpeljeu, više od 10 ili 15 hiljada ljudi je gledalo uživo. Vreme za „zlatan bod” prevazišlo je četiri minuta. Ipak, uspeo sam da „prelomim” i budem jači u glavi od njega, izdržim duže i bukvalno sam išao na napad više. Pobedio sam ga zahvaljujući samopouzdanju i veri u Boga. Hvala Njemu i anđelima čuvarima.