Sarajevo kojem niko ne valja

U Bosni i Hercegovini nikad mira, ali ni, približno, istih stavova, sve se, uglavnom, posmatra, meri i seče iz tri dijametralno suprotne vizure, a rezultat je konstantno identičan – 2:1. Kako, za koga.

Izbor selektora fudbalske reprezentacija godinama, pa i decenijama, izaziva neviđeni stres i kod samih kandidata za ovu funkciju, u javnosti, ali i među funkcionerima Saveza. Svaki put probude se „spavači“ ogrnuti na „odelo bosanskog patriotizma“, dobiju „svoje“ mesto i prostor u huškačko-tračarskim medijima federalnog Sarajeva i „opletu“ po svemu i svačemu. Samo da ne bude ono, što treba da bude! I što, bar, donekle deluje prirorodno u neprirodnoj „Dejtonskoj zemlji“.

Vest da će Sergej Barbarez naslediti Savu Miloševića na klupi „Zmajeva“ već nekoliko dana je glavna tema „teritorije dva entiteta i tri naroda“. Javnost je uglavnom podeljena, situacija nedefinisana. I dok se u Banjaluci i Mostaru gleda ka Evropskom prvenstvu u Nemačkoj i traže ulaznice za letnje utakmice Srbije i Hrvatske, u federalnom Sarajevu i legendarni Barbarez ima, ili je dobio, svoje protivnike. Ma koliko god bio ljubimac „nacije“. 

Već su počeli da ga „blate“ i prozivaju oni mediji kojima je, pre samo nekoliko meseci, bio glavno oružje u borbi protiv „srpske okupacije Saveza“. Shvatili su, izgleda, da je Mostarac afirmisan u Nemačkoj, ustvari samo još jedan Srbin!

Da li je Sergej Barbarez svestan i zna u šta dolazi i ulazi u „svojoj“ Bosni i Hercegovini za koju je, na beogradskoj „Marakani“ 2005. godine, „ginuo“ protiv Srbije i Crne Gore, više verbalno nego igrački?! Ili je i njega Bog „izabrao“ da mu pokaže puteve zablude, kojima je koračao, valjajući se u bosansko-hercegovačkoj žabokrečini nesreće?!

O Barbarezu će tek da sude oni koji se u „sve razumeju i petljaju“, prolaziće Sergej, zajedno sa Emirom Spahićem, Vedadom Ibiševićem, Zlatanom Bajramovićem, Mirkom Hrgovićem, Sašom Papcem... istom onom stazom kojom su koračali legendarni: Blaž Slišković, Safet Sušić, Miroslav Blažević, Faruk Hadžibegić, Mehmed Baždarević, Robert Prosinečki, Dušan Bajević, Ivajlo Petev, Savo Milošević... Amar Osim, recimo, kao najtrofejniji domaći stručnjak, tu priliku nikad nije ni dobio.

- Završeno je. Pristao sam! – jedine su, za sada, reči Sergeja Barbareza za javnost u BiH.

Za razliku od Sergeja Barbareza koji dolazi „u nepoznato i strano“ prethodnik Savo Milošević je, po svemu sudeći, shvatio „da njegova priča“ u kojoj je „Bosanac“, ustvari ne postoji. Nikada nije ni postojala jer te priče danas govore oni koji se služe jezikom mržnje, diskriminacije i šovinizma.

- Situacija je komplikovana i smatrao sam da u narednom periodu ne bi bilo mira za reprezentaciju. Ovo je najbolja odluka, jer nisam želeo da ostanem u ambijentu u kojoj nemam apsolutnu podršku. Hteo sam da pomognem, a koliko jesam, neka drugi sude. Neću da budem negde što nema smisla i nekog napretka. Suštinski, odluka je moja! Ovih šest meseci sam imao podršku svih iz Saveza i zato smo bili blizu cilja. Međutim, osetio sam da ne bi bilo mira jer su u FS BiH stvari mnogo komplikovanije nego u drugim savezima – rekao je Savo Milošević u svom oproštajnom govoru od „Zmajeva“ i „svoje priče“.

Barbarez je bio deo Savinog kolorita, a sada će određena grupa „medija za istinu, pravdu i demokratiju“ naći novog protagonistu jer je Sergej od „strelca“ postao „meta“. Recimo Marka Topića ili Vlatka Glavaša, večite kritičare „oštrog jezika“ i protivnike „sistema“, koji nikada nisu dobili apsolutno poverenje u federalnom Sarajevu. Zašto?

Naravno, nijedna „frka“ oko Saveza i reprezentacije ne može da prođe bez glavnih protagonista i „izvođača radova“ okupljenih pod imenom „BH fanatikosi“.