„Imaćemo što manje Jamala, ne proizvodimo brze igrače"

Slavka Perovića, sportskog direktora Radničkog 1923 i najmlađeg debitanta u istoriji srpskog fudbala (Obilić – Partizan, 15 godina i 10 meseci), suočili smo sa aktuelnom tematikom – kad vidite Lamina Jamala, setite li se sebe, shodno zajedničkom epitetu vunderkinda, sa ukazanom šansom s nepunih 16?

- Fokusiran sam na fudbal iz druge perspektive, Jamala i igrače u sličnoj situaciji više gledam iz pozicije direktora. Naravno, evrogol čudesnog tinejdžera probudio mi je uspomene na trenutak kad sam dobio šansu u Obiliću i upisao se u istoriju. Samo poređenje, uz opasku da je moj podvig na nižem nivou, predstavlja satisfakciju – jasan je nekadašnji centarfor Crvene zvezde i mlade reprezentacije Srbije.

Šta to, za razliku od vršnjaka, ima Španac, od oca Marokanca i majke iz Ekvatorijalne Gvineje?

- Takav igrač i situacija pojave se jednom u 20 godina. Prethodno, imali smo Mesija u Barseloni, možda je pokazivao i manji kvalitet nego sad Jamal. Dakle, to je fudbaler kojeg su Katalonci čekali od Argentinca! Ne mora da znači da će da ima identičnu karijeru, ali igra i uticaj na nju otvaraju razmišljanje kod svih zaljubljenika u fudbal da možemo da dobijemo nekog novog Mesija, ikonu svetskog fudbala. Naravno, ne upoređujem ih shodno profilu i karakteristikama, već po nivou i uticaju na igru.

Prisetite se, jeste li tad mislili da ste najbolji na svetu i, s druge strane, kako su vas gledali stariji saigrači?

- Suštinska razlika između talentovanog i talentovanog koji će da postane veliki je u brzini prilagođavanja i gubljenja respekta prema okolini: ostatku tima, pritisku publike, javnosti... Postoji mnogo talentovanih, uključujući i mene, sa 16 u prvom timu – prilično uplašenih, s dozom respekta prema svemu i svačemu. Rezervisanosti... Upravo je to razlika između onih koji iz tog talenta odu na prosečan nivo i velikih - karakterom i sportskim bezobrazlukom prilagode se situaciji i odmah počnu da pokazuju pun potencijal. Stariji igrači će uvek da vas gledaju s dozom simpatija, ali i – autoriteta, s obzirom na to da pojedini, sa 30+, biološki mogu da vam budu očevi. Zavisi i od grupe, pre svega – karaktera tog mladog igrača, kako će da bude prihvaćen. Nijednog fudbalera ne može da prevari kvalitet drugog! Uvek sam zagovornik da svako poštuje kvalitet, ako je talentovan – brzo stekne poštovanje pravih i iskusnih, koji nemaju zavist, ljubomoru i razlog da se osećaju ugroženim od tog momka.

Šta vam je, u to doba, na terenu bilo najteže?

- Posle, kroz karijeru, hvatao sam sebe da sam imao više samopouzdanja pri ulasku u prvi tim Obilića, nego, na primer, sa 25 u inostranstvu. Kad si klinac, nemaš puno negativnih iskustatava koje karijera sa sobom nosi. Po izlasku iz omladinskog fudbala gde si dominantan, misliš da ćeš takav da budeš uvek.