Lišće opada u desetom mesecu...

Na fudbalskoj areni u Budimpešti, koja nosi naziv po, za mnoge nedodirljivom, legendarnom Ferencu Puškašu, „odigrao“ je Sergej Barbarez „nulu“ protiv Mađara, reprezentacije eliminisane nakon takmičenja po grupama na minulom Evropskom prvenstvu u Nemačkoj. Dobio „hvalospeve“ u vidu tampona za uši da mu, slučajno, „petarda“ iz Ajndhovena ne zvoni u bubnjićima pred oktobarske okršaje s Nemcima i Mađarima na tlu zemlje verifikovane u Americi 1995, godinu ipo posle „soker“ Mondijala kada su na klupi domaće reprezentacije SAD sedeli Bora Milutinović i Milutin Šoškić. Obojica velikana su nagrađeni na „Danu fudbala Republike Srpske“ u Banjaluci.

S druge strane njegov kolega Dragan Stojković Piksi, na klupi Srbije, „odigrao“ je „nulu“ na „Rajku Mitiću“, protiv Španije, aktuelnog evropskog i olimpijskog šampiona. Isto tako dobio ovacije za nove letove mladih „Orlova“ dok nije došao na „Parken“ kod Danaca, pa je prizemljen. Na tom istom stadionu u Kopenhagenu Barbarez je dao gol za pobedu BiH (2:0) 2003. godine u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugaliji. Piksi je Nemcima, koji nišane Barbareza, zatresao mrežu na francuskom Mondijalu, takmičenju na kojem sadašnji selektor BiH nikad zaigrao nije. I Piksi je dobio priznanja i ovacije u Banjaluci!

Je li Republika Srpska „ključ“ svega?

Aplauzi i kritika, kritikovanje aplauza... Može i obrnuto, svejedno je!

Šta dalje u „A“ diviziji UEFA Lige nacija čeka „nemačkog“ Mostarca i „japanskog“ Nišliju sam Gospod zna?!

Oktobar je mesec revolucija, bar je nekada bio, ali već i u septembru određene lampice su se upalile i signalizirale postojeće nefunkcionalnosti standardnog sistema, gadno ometanog i narušenog „odozgo“, sa svakakvim nekakvim oblacima i padavinama, pa su to objašnjavali kao: pustinjski pesak, kovid-19, majmunske boginje, ptičiji grip, „obični“ kašalj i sindrom zapadnog Nila. Ima toga još za nabrojati!

Ako se vratimo 20 godina unazad spoznaćemo istinu, kada se igrao „turnir četiri nacije“ na Balkanu, tačnije u Sarajevu i Beogradu. Na „Koševu“ i „Marakani“ (kako jako zvuči ta olimpijsko-brazilska sprega) su se sastane Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore. Za 180 minuta viđen je jedan pogodak, onaj Mateje Kežmana... A na tribinama se nije znalo ko koga mrzi i prezire. Do juče isti kru' kusali...

S jedne strane Sergej Barbarez i njegovi „vagoni“: Emir Spahić i Ninoslav Milenković, te Beorađanin Dušan Kerkez, minhensko dete Zvjezdan Misimović i jablanačka turbina Hasan Salihamidžić, „partizan“ Branimir Bajić, Dinamovac Sergej Jakirovič i „kraljević“ Elvir Baljić, „ortodoksni“ Bosanac iz Hercegovine Rikardo Bajano... naspram Zeničanina Mladena Krstajića, Bijeljinca Save Miloševića, Sarajlije Ognjena Koromana, Crnogoraca Dragoslava Jevrića i Nenada Brnovića, Vinkovčanina Danijela Ljuboje, „Mađara“ Alberta Nađa, „Albanca“ Igora Duljaja, Beograđana Gorana Gavrančića i Dejana Stankovića...

To je bio rat!