Sama sebe motivišem

Dobar dan Zorana, da li ste raspoloženi za Božićni intervju?

-Naravno, za Sportski žurnal uvek, ali moram da vas pozovem u 18 časova.

Dogovoreno.

Bilo je tačno 18:00 kad je zazvonio telefon, na displeju - Zorana Arunović.

–Strelac sam, moram da budem uvek tačna – rekla je kroz prepoznatljiv smeh osvajačica zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Parizu i naša najbolja strelkinja.

Ako biste napravili rekapitulaciju godine za nama, šta biste mogli da kažete?

–Tu neću biti tako precizna jer to sad baš nekako pitanje za sastav na slobodnu temu – raspoložena je kao i uvek bila Zorana. – Uozbiljiću se, dosta se toga desilo, ali ono najvrednije i nešto što je obeležilo godinu je zlato u Parizu. To je bila jedina medalja koja mi je nedostaja i koju sam toliko jako želela, jurila, pa kakva god da je bila godina uspeh na Olimpijskim igrama je nešto što će baciti sjaj.

I pre medalje u Parizu ste imali sjajne rezultate, da li možemo reći da je 2024. bila Vaša godina?

–Osvojila sam Svetski kup u Minhenu, imala medalju na prvenstvu Evrope, još neke dobre rezultate, pa je Pariz došao kao kruna. Mada i bez te medalje bih mogla da kažem da je godina bila moja i uspešna, ali sa olimpijskim zlatom je priča zaokružena.

Da li žalite za nečim?

–Žao mi je što nisam bila bolja u pojedinačnom delu i što nisam uspela da se borim za medalju. Možda bi neko rekao da nisam skromna, ali iskreno uvek sam sebe smatrala za nekog ko zaslužuje medalju u pojedinačnoj konkurenciji.

Nova šansa može da bude u Los Anđelesu?

–Uh, nisam sigurna. Iskrena da budem, doživela sam veliko pražnjenje posle osvojene medalje u Parizu i iz ove perspektive 2028. godina je veoma daleko. Navikla sam da posle Olimpijskih igara napravim malu pauzu, počnem sa treningom, imam jasan cilj, znam šta mi je činiti, a sad je sve nekako drugačije jer imam zlatnu medalju. Daću sebi malo vremena, moram da se naviknem na novu situaciju u kojoj se nalazim.