„Ja sam srećna žena"

Tokom proteklog leta glavna tema u rukometnim krugovima bio je povratak Katarine Tomašević u Srbiju. Na savakom koraku moglo se čuti da će čuvena Ministarka odbrane ponovo zaigrati u Beogradu, u dresu Crvene zvezde i svi su sa nestrpljenjem čekali taj transfer. Međutim, zbog neodgovornog ponašanja crveno-belih do realizacije nije došlo, a čitavu situaciju „iskoristio“ je Bekament koji je odmah poslao ponudu, pa se jedna od najboljih golmanki sveta našla u Aranđelovcu.

I jeste povratak Katarine Tomašević napravio pravi bum u našem rukometu, vratio publiku u dvoranu grada pod Bukuljom i dao dodatni impuls da srpskom rukometu može da krene na bolje.

Vaš povratak je izazvao sjajne reakcije srpske javnosti?

– Primetila sam da su reakcije rukometnog sveta bile pozitivne. Iskreno, nisam imala predstavu da i dalje ljudi toliko prate rukomet, ali drago mi je ako sam doprinela da se bar malo pozitivno piše i priča o našem sportu. Svako od nas mora da uradi sve što je u njegovoj moći i da pomogne rukometu na bilo koji način. Ako je moj povratak bar malo doprineo boljitku, meni je drago.

Aranđelovac je rukometno oživeo?

– To je grad u kom je naš sport broj jedan, ljudi prate, dosta znaju i poštuju neke stvari. Iskreno, lepo mi je tamo, ljudi su odlični, pristupačni, a dvorana je na gotovo svakom meču ispunjena. Nismo u prvom delu sezone imale rezultate kakve smo priželjkivale, ali mislim da ćemo u nastavku pružiti daleko bolje igre i ostvariti zacrtane ciljeve.

Da li Vam je bilo teško da se posle dvadeset godina u inostranstvu naviknete na život u Srbiji?

– Mislim da se i dalje privikavamo, pogotovo deca koja nikada nisu živela ovde. Iako su Petar i Jovana provodili dosta vremena u Beogradu, imaju i veliki broj drugara, još uvek nisu uspeli da se adaptiraju. Razumljivo, oni su promenili školu, sistem funkcionisanja i sve je drugačije nego u Mađarskoj.

Sa svega 20 godina ste otišli u inostranstvo, koliko je bilo teško?

– U trenutku kad sam rešila da odem iz Srbije nisam razmišljala koliko je teško. Dobila sam dobru ponudu Hipobanke, tada jednog od najboljih klubova, bogate tradicije i nisam mogla da odbijem. Bio je to veliki izazov, primamljivo za svakog igrača, pogotovo mladog, tako da sam se spakovala i preselila u Austriju.

A, onda novi izazov, odlazak u tada najjaču ligu na svetu, Dansku?

– Provela sam tri godine u Esbjergu i bilo mi je lepo. Prvih šest meseci mi je bilo malo teže, najviše zbog lošeg vremena, ali kad sam se navikla nisam imala problema. Danska liga je bila baš jaka, svaka utakmica je bila derbi i uživala sam u igri, ali došlo je do svetske ekonomske krize, klubovima je bilo teško i svi smo otišli iz Danske. Odlazak u Španiju je bila velika promena po svim pitanjima. Grad je bio prelep, oni su temperamentom slični nama, sve je bilo sjajno. Međutim, posle svega četiri meseca sam rešila da se ostvarim kao majka i ostala sam u drugom stanju.

Igrali ste još u Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Grčkoj...

– Izgleda sam bila gde god se igrao rukomet – u svom stilu je rekla Ministarka odbrane. – Tako me nekako put vodio, nikada nisam previše razmišljala, ako sam osetila da je odlazak negde prava stvar za mene, spakovala sam se i krenula. Ne kažem da negde nisam pogrešila, ali i to je deo života. Svaki grad je ostavio neki pečat u mojoj karijeri.

Ipak, prekretnica je bila selidba u Mađarsku i prelazak u Ferencvaroš?

– To su bile i najlepše godine. Sa tim klubom sam osvojila titulu prvaka posle osamnaest godina i to su zaista bile prelepe godine. Pobedile smo tada neprikosnoveni Đer, bilo je uživanje igrati. U Mađarskoj sam se zadržala osam godina i mogu reći da sam tu provela najlepše vreme, meni i porodici je bilo zaista divno u ovoj zemlji i rado bih mogla da zamislim život tamo.

Da li se kajete zbog neke odluke?

– Iskreno, ne, nemam ni razloga jer mislim da je sve bilo kako je negde i zapisano. Neke manje lepe stvari koje su se dogodile su se i dogodile sa razlogom, ali su se neki drugi putevi otvorili, tako da se nikada ne kajem.

Koliko je teško u isto vreme biti supruga, majka i profesionalni sportista?

– Lagala bih ako bih rekla da bilo lako. Petar ima trinaest, a Jovana osam godina i sad je sve lako sa njima. Dosta su samostalni, vaspitani, znaju šta smeju, tako da suprug Nemanja i ja imamo maksimalno poverenje u njih. Dok su bili manji bilo je teško uklopiti sve obaveze, ali imala sam uvek veliku podršku Nemanje koji je često ostajao sam sa njim. Iako je imao svoj posao i obaveze, uvek je bio prisutan, tako da mogu reći da sam srećna što imam ovakvu porodicu.

Da li ste strogi roditelji?

– Ne bih rekla, jer su nam deca kao prijatelji, često razgovaramo sa njima, šalimo se, dosta vremena provodimo zajedno, družimo se, putujemo.

U braku ste osamnaest godina?

– Ljubav iz mladosti je krunisana brakom, a onda i decom. Što bi rekao naš narod, sve po redu. Nemanja mi je najbolji prijatelj, oslonac, dobar smo tim, tako da funkcionišemo evo čitavo nečije punoletstvo.

Kakvi su planovi za budućnost?

– Želela bih da ostanem u rukometu – kratko i jasno je rekla Katarina Tomašević.