Fudbal protkan ljubavlju

U Crnoj Gori su bili jasni. Milorad Peković je najuspešniji trener u godini koja je za nama. S pravom. Osvojio je sa Dečićem pehar namenjen prvaku države, a onda je usledila i zapažena evropska epizoda. Zajedno sa igračima ispisao je istoriju kluba iz Tuzi.

– Nagrada koju su mi dodelili treneri i kapiteni crnogorskih prvoligaša je lepo i drago priznanje. Osvojiti je, pored dosta kvalitetnih trenera, ima veliku vrednost i motiviše me da nastavim da radim i da se usavršavam. To nije samo moje priznanje, kao što sam i rekao na dodeli, već svih igrača i ostalih u klubu. Postigli smo najveći uspeh u istoriji kluba, bili prvaci Crne Gore, igrali u Evropi. Malo sreće je nedostajalo da igramo grupnu fazu. To će ostati uspeh svih nas. Posao igrač, kao i trenera, nije nimalo lak. Konstantan je pritisak, ali kad uđe u krv ne može se bez toga. To su posebni momenti, mnoge neprospavane noći, ali bude lepo. Poraste adrenalin, tako je bilo i dok sam bio igrač, osećaj da vikendom imaš utakmicu je nešto posebno, kao gladijator kad ulazi u arenu. Od četvrtka već sam mislima u utakmici. Dešava se da me žena po dva tri puta pita istu stvar, ali u mojim mislima je analiza protivnika i priprema za utakmicu – kaže nam Milorad Peković.

Rođeni ste Nikšićanin, ali u svojoj igračkoj karijeri nikada niste igrali za klub iz Crne Gore.

– Rodio sam se u Nikšiću, ali nisam živeo. Rano smo se preselili u Beograd i prve fudbalske korake sam napravio u Obiliću, a zatim u omladinskoj školi OFK Beograda. Sa 17 godina debitovao za prvi tim „romantičara“. Posebne emocije me vežu za Karaburmu, gde sam sazreo kao igrač.

U Srbiji ste odigrali osam sezona i to za dva kluba, OFK Beograd i Partizan.

– Dve godine sam igrao u Partizanu, ostvaren mi je dečački san. Svaki mladi igrač ima želju da obuče Partizanov ili Zvezdin dres. Bio sam deo velikog kluba, stekao iskustvo igranja evropskih utakmica. Ulazak u prvi tim OFK Beograda bio je zahtevan, ali dobra sredina i atmosfera u klubu mi je pomogla da se lakše uklopim. Na Staroj Karaburmi sam igrao sa Pjanovićem, Lončarom, Jestrovićem, Rađenovićem, Anđelkovićem, Grubačom, Terzić je bio kapiten ekipe. Mnogo dobrih igrača, ali i sjajnih ljudi, čija mi je podrška mnogo značila da se kao mlad igrač uklopim, ali i sazrim. U Partizanu sam igrao sa Krstajićem, Saletom Ilićem. Tu su bili i Ilijev, Stanojević, Tomić, Damjanac... Sa svima njima sam u kontaktu, a koliko nam obaveze dozvole, rado se vidimo i ispričamo.

Od 2002. do 2015. igrali ste u Nemačkoj za pet klubova.

– Nemačka je obeležila moju igračku karijeru. Najuspešniji period u fudbalskom razvoju. Igrao sam kod Jirgena Klopa u Majncu, četiri i po godine. Najlepši deo karijere, ali i deo istorije Majnca. Prvi put se klub plasirao u Bundes ligu. Lepo je bilo doživeti to. I dan danas mi je lepo kao odem. Kasnije mi je trener bio i Tomas Tuhel. To je fudbal koji je na visokom nivou. Od uslova za trening do navijača, mnogo se voli fudbal. Posebna kultura navijanja i poštovanja. Za mene je to bila velika stvar, prijalo mi je. U Nemačkoj sam završio igračku karijeru.

U tom periodu bili ste i reprezentativac Crne Gore.

– Debitovao sam 2007. godine. Za sedam godina ubeležio 34 nastupa. Ispunio mi se još jedan san svakog dečaka, osim da obuče dres Partizana ili Crvene zvezde, da zaigra i za reprezentaciju. Taj period nas je sve u reprezentaciji baš zbližio. Prošli smo mnogo toga zajedno i izgradili jedno neraskidivo prijateljstvo. Iako se, zbog različitih obaveza, ne vidimo dugo, ostali smo bliski. Igrali smo taj baraž za odlazak na Evropsko prvenstvo sa Češkom i nesrećno izgubili. Bila je to velika šansa za sve nas, ali i Crnu Goru, da bude učesnik jednog velikog takmičenja. Na žalost, nismo uspeli. Od tada u Prag ne idem ni kao turista. Naježim se kad čujem Prag, Češka – otkriva nam Milorad Peković.

Ostali ste u fudbalu, kao trener. Radili ste u omladinskoj reprezentaciji Crne Gore, a zatim u Podgorici, Čukaričkom, CSKA iz Sofije. Kao kruna u dosadašnjoj trenerskoj karijeri preuzimate Dečić, osvajate prvenstvo Crne Gore, izlazite u Evropu.

– Po završetku igračke karijere odmah sam krenuo sa trenerskom školom. Kalio sam se u omladinskoj reprezentaciji Crne Gore, kao asistent, pa selektor, a kad sam dobio profi licencu preuzeo sam Podgoricu. Bili smo četvrti, igrali Evropu. Na poziv Saše Ilića preselio sam se u Srbiju. Sa Čukom izborili igranje u Evropi, usledila je lepa godina u Bugarskoj. U finišu prvenstva izgubili smo titulu, promašili smo penal u pretposlednjem kolu. Stigao je poziv iz Tuzi i ponuda da radim samostalno. Sezonu smo završili, za klub istorijskim osvajanjem titule, izborili igranje u Evropi. Ponosan sam na sve što smo uradili, na igrače koji su izneli ceo teret.

U Tuzima nisu imali strpljenja da sačekaju da se ekipa posle Evrope resetuje. Posle nekoliko lošijih rezultata razišli ste se.

– Posle igranja u Evropi, gde smo ispali na penale, svi smo se emotivno istrošili. Trebalo je vremena da se energija povrati, došlo do pada u prvenstvu, izgubili smo jednu dve utakmice. U klubu su procenili da im treba nova energija i to treba poštovati. Dođe vreme kad dođe do mimoilaženja. Želim im sve najbolje u nastavku prvenstva.

Milorad praznike koristi da bude uz porodicu, da im nadoknadi sva odsustva zbog profesionalnih obaveza, da u miru i veselju dočekaju rođenje Isusa Hrista.

– Svim zaposlenima i čitaocima Žurnala pravoslavne vere čestitam Božić – Mir Božiji, Hristos se rodi.

„Vaistinu se Hristos rodi“ Milorade.