Knez oblaka, divovskih krila

Crno-bela fotografija, zakucavanja nebeskog skakača i na njoj zlato sa Olimpijskih igara iz Moskve – najveće od brojnih dostignuća košarkaškog velikana Dražena Praje Dalipagića, najsjajnija od 12 medalja sa reprezentacijom Jugoslavije...

Poput parafraze Bodlerovog „Albatrosa” kojim se su juče brojni velikani sporta i sportski radnici, u prisustvu porodice, u starom dvoru, oprostili od „kneza oblaka” kom` je i „pesnik sličan”, a „divovska mu krila smetaju da kroči”.

Uz mnogo emocija, suznih očiju, juče u Starom dvoru, prisetili su se Prajine igračke i ljudske veličine, dok su savremenicima i saigračima, pred očima prolazile slike brojnih uspomena na druga preminulog 25. januara u 74. godini posle duge i teške bolesti.

Jednako emotivan bio je i film sa „delićima” onog što je Praja činio na terenu, i što ga je svrstalo među velikane igre pod obručima, ali i sa prijema u Kuću slavnih.

- Sabrali smo se na ovom skupu da lakše podnesemo tugu, svesni da je otišao jedan od najboljih – kazao je Duško Vujošević opraštajući se od Dalipagića:

- Svesni i da se ovim skupom izlazi iz oporuke, amaneta koji je ostavio, da ne bude nikakvih komemoracija...

Vujošević je potom podsetio i na detalje života i karijere jednog od najboljih košarkaša sa naših prostora, olimpijskog, svetskog i evropskog šampiona, člana večitih rivala:

- Ne bih govorio mnogo o opštim mestima, zna se sve o Praji, neki od vas i bolje od mene. Praja se zvao taj fudbaler iz Mostara po kom je dobio nadimak. Sa 19 godina je došao ovde. Imao je sreće da dođe kod Ranka Žeravice, koji je bio u maksimalnoj snazi, pravio je jak Partizan. Imao je sreće da dođe kod njih, ali imali su i oni sreću. U Partizanu je bio dominantan fudbalski klub, važan je bio i vaterpolo, pamtili su se mečevi na Šalati, Tašmajdanu, košarka je bila u drugom planu, sve do dolaska Dalipagića.

Podsetio je Vujošević upravo na te dane i šta je publiku vuklo košarci, Partizanovim utakmicama i dresu u kome je Praja postao nedodirljiv kao najbolji strelac sa 8.278 koševa...

- Partizanovi navijači, među kojim sam bio i ja kao klinac, išli smo da gledamo te utakmice, a strast prema košarci sigurno je razvijala njegova velemajstorska igra. U početku nije bio tako savršen u šutu, levoj strani, tom driblingu iz kog je igrao. Međutim, on je košarku nosio u krvi, genima. Rođen je sa tim znanjem, a Ranko je to koristio na pravi način. Tad je počeo da se stvara kult koji sad drži JSD Partizan, usamljeno. Vrlo brzo je postao ljubimac, idol - igrom, ponašanjem poštenog i skromnog čoveka znajući, u odnosu na kvalitete, koja je njegova mera, koliki je njegov prostor, ne povređujući prostor drugog. Nije ulazio u prostor, osim u igri...

A, u igri su mu, istakao je Vujošević, mogućnosti bile ogromne.

- To je bila velika dominacija. Brzo je napisao jedan talentovani pisac knjigu o njemu „Ispod koša”, iako je Praja bio iznad koša... Horozi, zakucavanja, skok šutevi, svi drugi elementi... Nije momenat za poređenja, definicije, rang liste, rasprave ko se o njega ogrešio, a ko nije. Biće vremena da se i o tome govori, ali Dražen Dalipagić je bio jedan od najboljih košarkaša Evrope i ovih prostora, po mišljenjima nekih trenera i najbolji.

Ono što su svi njegovi savremenici, bez rezerve, govorili o Praji, istakao je i Vujošević:

- Bio je fantastičan, pošten čovek. Marko Miljanov bi ga stavio među prvim primerima čojstva i junaštva. Znao je da se našali, primi šalu, potpuno posvećen košarci.

Naveo je Vujošević i primer te Dalipagićeve posvećenosti:

- Bio sam pomoćni trener juniora, u hali sportova je 1. januara bio trening. Dolazi Praja s torbom, krenuo na trening, ide svojim putem, ne razmišlja o odmoru... To je bio stepen posvećenosti, način života. Kasno je počeo, dugo je igrao, pre neki dan je bila godišnjica kad je pre 38 godina postigao 70 poena. Moćan je bio... I, veliki Jugosloven, po opredeljenju... Postao je Beograđanin... Došao sam u Beograd, glavni grad Jugoslavije... Voleo je i verovao u nju. Kad čujem himnu Jugoslavije, setim se generacije, kako stoje na postolju i kako ide ta himna, ja ustajem.

Podsetio je Vujošević koliko je Praja voleo da igra za reprezentaciju:

- Mnogo je voleo Jugoslaviju, smatrao je aksiomom, nečim što se ne objašnjava. Jedan od razloga zašto nije otišao u Boston Seltikse je što bi izgubio pravo da igra za reprezentaciju. U ubeđenju sam da bi, da je otišao, do Majkla Džordana bio najbolji strelac NBA lige.

Još jedan zanimljiv detalj vezan za Dalipagića otkrio je Vujošević:

- Mogu da svedočim i pretpostavim da je novac koji je zaradio pošteno prenosio u jugoslovenske banke...Taj raspad Jugoslavije znam da mu je teško pao. Mogu da pretpostavim kako se osećao kad se rušio stari mostarski most... U ovim vremenima tranzicije nije želeo da u prljavoj vodi pliva. Njegova biografija u svim tim vremenima ostala je čista – kazao je Vujošević i za kraj istakao:

- Na ovoj zemlji povećava se broj ljudi, ali je sve manje nas te retke krvne grupe. Žalim za tobom Prajo, žalim za nama, Prajo...