„Dane sa Marakane pamtiću ceo život"

Uvek je san sportiste iz male sredine da zaigra za najveće klubove svoje zemlje. Dušanu Lukiću se taj san ostvario. Bio je igrač Crvene zvezde, najviše je pružio u dresu Rijeke, a inostranu karijeru izgradio je u Kortrijku iz Belgije. Utisak je da nije pružio ono što je njegov talenat nagoveštavao.

Lukić je rođen u Brčkom 7. novembra 1956. I danas živi u Brčkom.

- Brčko sam uvek voleo. Tu su mi živeli roditelji, celokupna rodbina. Živeo sam dugo u Rijeci, bio u Americi i Belgiji, ali Brčko je ostalo u srcu i danas sam tu - kaže Dušan Lukić.

Fudbal je počeo da igra u rodnom gradu.

- Živim blizu pravoslavne crkve u Brčkom. Tu smo svi igrali fudbal. Čuo sam da u brčanskoj Lokomotivi traže pionire. Otišao sam sa svojim drugarima i mene su zadržali. Dali su mi dres, kopačke i ostalu opremu. Mnogo mi je to značilo.

Onda je prešao u Jedinstvo, koje je nekada bilo kvalitetan drugoligaš Jugoslavije.

- Bio sam jako mlad, pa su mi prepravili godinu rođenja. U sportskoj legitimaciji pisalo je da sam rođen 1954. Sa 14 godina trebalo je da igram u Republičkoj ligi. Pošto nisam imao pravo da igram zbog nedostatka godina, oni su prepravili godinu rođenja. Kasnije sam postao fudbaler Jedinstva.

Na preporuku Milovana Đorića leta 1976. stigao je u Crvenu zvezdu.

- Pratili su moje igre godinu dana. U jednom trenutku u hotelu u Brčkom viđen je Đorić. Nikome nije želeo da kaže zašto je tu. Međutim, na toj utakmici sam se povredio u 15. minutu, ali on je otišao kod mojih roditelja da im kaže kako me želi odvesti u Crvenu zvezdu. Roditeljima se to nije svidelo, majka je mnogo plakala. I Željezničar je pokazivao interesovanje, ali Crvena zvezda se ne odbija – otišao sam u Beograd.

Lukić je za crveno-bele odigrao 146 takmičarskih utakmica, bilo je i golova.

- Finale Kupa UEFA protiv Borusije Menhengladbah najveći je uspeh i događaj koji se pamti. Imali smo kvalitetnu i sjajnu generaciju igrača. Šteta je što nismo osvojili to takmičenje. Nesreća, ali i neki drugi faktori. Kasnije sam prešao u Rijeku, tamo bio jedan od glavnih igrača i lepa priča trajala je pet-šest godina.

Dušan ne krije da još sanja revanš osmine finala Kupa UEFA Zvezde protiv AEK-a. Tim sa Kantride pobedio je 3:1, ali je u prvom meču u Atini bilo 2:0 za Grke. U Beogradu mnogo šansi: Filipović, Bogićević, Muslin, Savić, Lukić… ali lopta nije htela u mrežu.

- Sećam se tog meča kao da je juče bio. Bilo je oko 100.000 gledalaca. Kad sam izašao na teren, mislio sam da će mi kosa otpasti s glave. Čitavo jedno poluvreme bili smo u njihovom šesnaestercu, ali lopta nije htela u gol. Sušić, Filipović, Bogićević, Savić, Muslin, ja… Lopta nije htela da nas sluša. To je bila jako fina generacija. Imali smo mladost, kvalitet, brzinu – sve. Stamenković, Petrović, Jelikić, Jovanović, Savić, Filipović, Muslin…. Ispali smo, ali smo se kasnije popravljali.

Lukić je odigrao dva večita derbija. Prvi je onaj kada je Partizan kao gost slavio sa 3:1, a Ilija Zavišić postigao prelep gol. U drugom je slavila Zvezda sa 3:0.

- Večiti derbi nikada neće umreti, u naše vreme bio je nešto posebno. Atmosfera pred utakmicu, pa one pljeskavice i ostala ponuda ispred stadiona. Ljudi su dolazili iz svih krajeva Jugoslavije i iz inostranstva. Tokom utakmice tukli smo se, a posle je bilo veliko drugarstvo. Ja sa Prekazijem, Đurovićem i drugima. To se ne zaboravlja. Danas je neko drugo vreme i zahteva dublju analizu.

U Zvezdi su ga trenirali Gojko Zec i Branko Stanković. Ne skriva o kome danas misli lepše, potpunije i čovečnije.

- Gojko Zec je bio savremeniji trener. Sa Stanetom se nisam slagao, ali sam morao da slušam i ispunjavam njegove naredbe. Stane je bio stariji, imao je staromodne poglede na poimanje fudbalske igre, način treninga i na život. On jeste dobar trener, ali Zecu bih dao prednost.