„Trebalo je da odem u Zvezdu ili Dinamo"

Željko Janović proveo je u Budućnosti nepunu deceniju,  zbog ljubavi prema podgoričkom klubu nije prešao u Crvenu zvezdu ili zagrebački Dinamo. Nekadašnji vezista smatra da je trebalo da postupi drugačije, jer bi imao i status reprezentativca.

Rođeni Podgoričanin nosio je plavo-beli dres od 1981. do 1990. Sjajne partije u dresu „đetića” nisu ostale nezapažene, pa su stigli pozivi od Dragana Džajića i Miroslava Ćire Blaževića. Nije prešao u Zvezdu ili Dinamo. Kasnije se otisnuo u Španiju, Francusku i Portugaliju. Zanimljivo, Janović se u tinejdžerskim danima oprobao u mnogim sportovima, pa se opredelio za fudbal.

- Ranije je bilo drugo vreme. Sport je bio na svakom uglu, na poligonima, na turnirima. Sa 16 godina primetio me je na jednom poligonu pokojni Milan Rogošić. Ta prva godina bila je važna za dalji tok moje karijere. U finalu prvenstva Jugoslavije za omladince poraženi smo od Crvene zvezde sa 2:1. Za protivnika su igrala braća Đurovski i ta generacija. Godinu kasnije pobedili smo Partizan, za koji su igrali Dragan Mance, Zoran Čava Dimitrijević, Vladimir Vermezović... I iz te naše generacije jedino smo Dragoljub Brnović i ja, nakon godinu dana, prebačeni u prvi tim Budućnosti - priča Janović.

Mnogo lepih trenutaka imao je nekadašnji vezista u matičnom klubu.

- Bilo je lepo i kod pokojnog Miše Folića. Debitovao sam protiv šampionske generacije Dinama u kojoj su bili Zajec, Kranjčar, Cerin... Dobio sam u tom meču jak udarac, tražio izmenu, ali sam i takav uspeo da postignem prelep gol. U finišu je kapiten Caco Ljumović zatresao mrežu. To ne mogu da zaboravim. Sećam se i meča protiv Veleža kad sam dao tri gola Mostarcima, koje je krasio čuveni „BMV” – Bajević, Marić, Vladić. Dati tri gola jednom od najboljih golmana Jugoslavije svih vremena nije mala stvar.

Janović pripada dobu se igralo dopadljivo, a stadioni bili punu. Željko još pamti pobede Budućnosti protiv klubova takozvane velike četvorke, kako u tadašnjem Titogradu, tako i u Beogradu, odnosno Zagrebu i Splitu.

- To su mečevi koji se najduže pamte. Posle mene stasao je i Dejan Savićević, a onda se Dragan Vujović vratio iz Kosmosa. Formirana je dobra ekipa kod Milana Živadinovića. U toj sezoni pobedili smo Zvezdu u Beogradu, Dinamo u Zagrebu i Hajduk u Splitu, a sa Partizanom u Humskoj odigrali smo nerešeno.

Imao je ponude od Dragana Džajića i Miroslava Ćire Blaževića da pređe u Crvenu zvezdu, odnosno Dinamo, ali nije otišao.

- Bio sam na pragu Rijeke, mada sam napravio veliku grešku. Sa Riječanima je nešto iskrslo. Onda sam dobio poziv Džajića, ali sam obećao ljudima iz Budućnosti da neću ići. Voleo sam taj klub i Podgoricu, nisam mogao bez njih. Mnogo sam pogrešio. Jer, da sam zaigrao za Crvenu zvezdu ili zagrebački Dinamo, verovatno bih postao reprezentativac, a san svakog mladog sportiste je da zaigra u Zvezdi. Ništa sada ne bih menjao, ali znam da sam tada mnogo pogrešio. Ukazala mi se velika prilika koju nisam umeo da iskoristim.