VREMEPLOV – Malbašić: Trofej je za mnoge bio nezamisliv

Stojan Malbašić je jedan od bivših igrača Borčevih fudbalera sa najdužom vernošću banjalučkom klubu, jer je celu karijeru posvetio aktuelnom šampionu BiH. Nije igrao u klubovima tzv. „velike četvorke”, nije odlazio u inostranstvo. Banjalučanin je rođen 15. septembra 1959.

- Sada sam u finim godinama. Rođen sam u jednom od najlepših gradova na svetu. Bilo je prilika da negde odem, ali ceo život ostao sam u mom gradu. Mene je moja Banjaluka vezala za sebe, pa moj klub, moj Borac. To je još dečija ljubav. Umem da cenim ono što je moje. Zato sam celo vreme ostao u Banjaluci i Borcu - priča Stojan Malbašić.

Posle mlađih selekcija za prvi tim kluba iz grada na Vrbasu zaigrao je početkom osamdesetih godina prošlog veka. Mnogi su treneri radili s njim i duguje im veliku zahvalnost.

- Nažalost, većina njih preselila se u večnost. Ne mogu da ne pomenem Husniju Fazlića, Iliju Miljuša, Osmana Spahića, Nenada Gavrilovića... Svi oni su na svoj način na mene ostavili trag. Tražili su i naučili su me. Kasnije sam na sve to što sam stekao u radu sa njima nadogradio.

Danas je tačno 39 godina od Borčevog podviga, kad je tadašnji drugoligaš SFRJ nadvisio favorizovanu Crvenu zvezdu i u krajišku lepoticu stigao je trofej, pozlaćen  za sva vremena. Malbašić je odigrao ceo meč na nekadašnjem stadionu JNA, pod povredom. Sa ove vremenske distance, kaže on, uspeh plavo-crvenih iz Platonove je nemerljiv.

- Za sve ove godine koliko Borac postoji, to je bio najveći uspeh. Bilo je nezamislivo da možemo slaviti. Imali smo u finalu za rivala veliku Crvenu zvezdu, ali Borac je imao grupu momaka koji su uspeli da ostvare ono što se smatra nemogućim.

Ubrzo zatim Borac je ušao u Prvu ligu Jugoslavije. Banjalučani se nisu nikoga plašili, od Ljubljane do Skoplja, i mnogi su pred njima kapitulirali.

- Jugoslovenska liga bila je među pet najjačih u Evropi. Svi naši predstavnici na međunarodnoj sceni daleko su dogurali. Crvena zvezda je 1991. bila evropski i svetski klupski prvak. Bila je čast igrati protiv Stojkovića, Savićevića, Prosinečkog, Mijatovića, Jarnija, Šukera, Bobana... Takmičenje je imao veliki kvalitet. Velika je šteta što Jugoslavija nije mogla da učestvuje na EP u Švedskoj 1992, osvojila bi trofej. U Banjaluci niko nije mogao garantovati da će nas pobediti. Kao domaćini, mnogima smo pomrsili račune.

Malbašić i drugovi 1992. osvojili su Mitropa kup, a duel sa Fođom ostao im je u najlepšim sećanjima i uspomenama.

- Prošle godine sam pehar nosio u Italiju. U Fođi prave muzej, hteli su da imaju kopiju tog trofeja. Mi svake godine obeležavamo i osvajanje Mitropa kupa i ono što smo ostvarili 11. maja 1987. na stadionu JNA. To su uspesi kojih se prisećamo sa velikim poštovanjem. I to se ne može i ne sme da se zaboravi.

Da nisu usledile sumorne godine i da nije došlo do tragičnih zbivanja u BiH, Borac su mnogi videli među ozbiljnim kandidatima za šampiona Jugoslavije.

- Mi smo 1991. razbili „veliku četvorku”. Osvojili smo četvrto mesto. Nikad se ne zna dokle smo mogli da odemo, jer se sve srušilo ratnim zbivanjima. Imali smo ciljeve, mnogo bismo pokazali, ali nije nam se dalo.