„Veličine uspeha postao sam svestan deceniju kasnije"

Koliko fudbal ume da oduzme i vrati u kratkom roku najbolje pokazuje primer Stevana Stojanovića. Popularni mali Dika prešao je put od potencijalnog tragičara u revanšu polufinala Kupa šampiona 1991. protiv Bajerna iz Minhena na Marakani, kad mu je lopta posle slobodnog udarca Klausa Augentalera prošla kroz ruke za 1:1, do junaka zbog odbranjenog šuta Manuela Amorosa iz marseljskog Olimpika u finalu 35 dana kasnije u Bariju.

Na kraju je golman najslavnije generacije crveno-belih posle devet sezona provedenih u našem najtrofejnijem klubu zasluženo kao kapiten podigao Srebrnu amforu, trofej o kojem maštaju svi koji se bave fudbalom na Starom kontinentu.

Iz tih razloga na pomen imena Stevana Stojanovića i danas, 35 godina od neponovljivog uspeha Crvene zvezde i našeg klupskog fudbala, treba ustati i zahvaliti mu se na velikom doprinosu da Srbija uz Rumuniju jedina zemlja iz istočne Evrope sa peharom Kupa šampiona.

Legendarni golman sa zadovoljstvom je pristao da za Žurnal osveži sećanja na najlepšu noć svih zvezdaša, 29. maj 1991. kao nezaboravan i neponovljiv, drag i onima kojima crveno-bela nije na srcu jer bio je to uspeh čitave Jugoslavije:

- Dugo posle finala nisam bio svestan koliki je uspeh postati evropski šampion. Tek kad smo, deset godina kasnije, na Marakani organizovali revijalnu utakmicu između tad aktuelne i naše generacije iz Barija, video sam kolike su razmere tog uspeha. Deceniju kasnije napunili smo stadion, publika nas je bodrila sa oduševljenjem. Tad sam zaista shvatio koliku smo sreću doneli našem narodu.

Slavili ste mnogo i pre 35 godina?

- Naravno, ali bili smo profesionalci. Posle utakmice došli smo u hotel, u našoj bazi u Monopoliju, nedaleko od Barija, priređen nam je banket. Nezaboravno je bilo slavlje u Beogradu, na Marakani, kad smo se vratili. Nisam tad, ipak, bio svestan veličine uspeha. Kasnije smo se svi uverili koliko je teško tako nešto ponoviti, zato se naša evropska titula toliko dugo obeležava, ne samo na ovaj datum često smo prisećamo svega što smo uradili u toj nezaboravnoj sezoni.

Šta ste tad imali što Zvezda nema sada?

- Pre svega, mnogo jače domaće takmičenje. Jugoslovenska liga bila među pet-šest najjačih u Evropi. Pravili smo uspehe i pre Barija, ne samo Zvezda i drugi klubovi iz nekadašnje zemlje. Ne potcenjujem kasnije generacije, lepo je što crveno-beli osvajaju duple krune u nizu, igraju u Ligi šampiona i Ligi Evrope, ali jasno je da nisu ni blizu da ponove naš uspeh. Stvoren je veliki jaz između zapadnog i istočnog dela kontinenta. Zvezda je imala sjajne utakmice protiv Liverpula i Arsenala, ali nema dovoljno jakih mečeva u šampionatu da bi parirala velikanima.

Zvezda je tih godina, čak i decenija, i organizaciono odskakala u SFRJ...

- Imali smo moćno rukovodstvo: Vladimira Cvetkovića, Dragana Džajića, mnogo ljudi koji su obezbeđivali finansijska sredstva poput dugogodišnjeg predsednika Miše Slijepčevića, Vladimir Čupića, Begovića, u to vreme direktora Beobanke. Mnogo je uloženo u tim koji se stvarao pet-šest godina. Prošli smo mnogo stepenika na putu do Barija ne samo u toj nego i u ranijim sezonama. Imali smo velike duele, pobede i poraze protiv Reala, Milana, Bajerna, Briža, Kelna... Godinama smo skupljali iskustvo. Jurili smo finale Kupa šampiona, Partizan ga je imao iz 1966. a mi nismo. Ostvarili smo cilj plasmanom u završni meč, ali kad smo već došli od finala onda smo učinili sve da ga i osvojimo. Po onoj poslovici, kad si se već popeo na drvo onda uberi krušku.