Stojan Malbašić je jedan od bivših igrača Borčevih fudbalera sa najdužom vernošću banjalučkom klubu, jer je celu karijeru posvetio aktuelnom šampionu BiH. Nije igrao u klubovima tzv. „velike četvorke”, nije odlazio u inostranstvo. Banjalučanin je rođen 15. septembra 1959.
- Sada sam u finim godinama. Rođen sam u jednom od najlepših gradova na svetu. Bilo je prilika da negde odem, ali ceo život ostao sam u mom gradu. Mene je moja Banjaluka vezala za sebe, pa moj klub, moj Borac. To je još dečija ljubav. Umem da cenim ono što je moje. Zato sam celo vreme ostao u Banjaluci i Borcu - priča Stojan Malbašić.
Posle mlađih selekcija za prvi tim kluba iz grada na Vrbasu zaigrao je početkom osamdesetih godina prošlog veka. Mnogi su treneri radili s njim i duguje im veliku zahvalnost.
- Nažalost, većina njih preselila se u večnost. Ne mogu da ne pomenem Husniju Fazlića, Iliju Miljuša, Osmana Spahića, Nenada Gavrilovića... Svi oni su na svoj način na mene ostavili trag. Tražili su i naučili su me. Kasnije sam na sve to što sam stekao u radu sa njima nadogradio.
Danas je tačno 39 godina od Borčevog podviga, kad je tadašnji drugoligaš SFRJ nadvisio favorizovanu Crvenu zvezdu i u krajišku lepoticu stigao je trofej, pozlaćen za sva vremena. Malbašić je odigrao ceo meč na nekadašnjem stadionu JNA, pod povredom. Sa ove vremenske distance, kaže on, uspeh plavo-crvenih iz Platonove je nemerljiv.
- Za sve ove godine koliko Borac postoji, to je bio najveći uspeh. Bilo je nezamislivo da možemo slaviti. Imali smo u finalu za rivala veliku Crvenu zvezdu, ali Borac je imao grupu momaka koji su uspeli da ostvare ono što se smatra nemogućim.
Ubrzo zatim Borac je ušao u Prvu ligu Jugoslavije. Banjalučani se nisu nikoga plašili, od Ljubljane do Skoplja, i mnogi su pred njima kapitulirali.
- Jugoslovenska liga bila je među pet najjačih u Evropi. Svi naši predstavnici na međunarodnoj sceni daleko su dogurali. Crvena zvezda je 1991. bila evropski i svetski klupski prvak. Bila je čast igrati protiv Stojkovića, Savićevića, Prosinečkog, Mijatovića, Jarnija, Šukera, Bobana... Takmičenje je imao veliki kvalitet. Velika je šteta što Jugoslavija nije mogla da učestvuje na EP u Švedskoj 1992, osvojila bi trofej. U Banjaluci niko nije mogao garantovati da će nas pobediti. Kao domaćini, mnogima smo pomrsili račune.
Malbašić i drugovi 1992. osvojili su Mitropa kup, a duel sa Fođom ostao im je u najlepšim sećanjima i uspomenama.
- Prošle godine sam pehar nosio u Italiju. U Fođi prave muzej, hteli su da imaju kopiju tog trofeja. Mi svake godine obeležavamo i osvajanje Mitropa kupa i ono što smo ostvarili 11. maja 1987. na stadionu JNA. To su uspesi kojih se prisećamo sa velikim poštovanjem. I to se ne može i ne sme da se zaboravi.
Da nisu usledile sumorne godine i da nije došlo do tragičnih zbivanja u BiH, Borac su mnogi videli među ozbiljnim kandidatima za šampiona Jugoslavije.
- Mi smo 1991. razbili „veliku četvorku”. Osvojili smo četvrto mesto. Nikad se ne zna dokle smo mogli da odemo, jer se sve srušilo ratnim zbivanjima. Imali smo ciljeve, mnogo bismo pokazali, ali nije nam se dalo.
Po završetku igračke karijere Malbašić je u Borcu bio sve, samo nije pripremao kafu zaposlenima – ili možda jeste i to. Borac je od reorganizacije fudbalskog sporta u BiH bio šampion i osvajač Kupa BiH. Zasluge za to pripadaju i Stojanu.
- U reorganizaciji, a prvo se igrala liga Republike Srpske, Borac je prolazio kroz teška vremena. Velika besparica, mnogo je ljudi prošlo kroz klub. Onda smo 2010. bili prvaci. Tri puta smo ispadali iz Premijer lige BiH. Neki ljudi nisu pomogli koliko su mogli. Međutim, pojavio se Vico Zeljković, mlad, divan čovek. Kao da je sam Bog sišao sa neba na Gradski stadion. Rešene su finansije, podržali smo ga. Svake godine Borac igra u Evropi i od njegovog dolaska sad smo obezbedili treću titulu.
Banjalučani će 4. jula obeležiti vek postojanja. Malbašić sa nestrpljenjem iščekuje taj vredni jubilej.
- Od tih 100 godina u Borcu sam proveo 54. Zato me i to motiviše da budem srećniji i ponosniji. Učestvovao sam u mnogim uspesima. Nadam se da će klub imati još velikih ostvarenja. Verujem da ćemo kvalitetno obeležiti 100. rođendan. To su Borac i Banjaluka zaslužili.
„Moji su drugovi biseri rasuti po belom svetu”, kaže neprolazna pesma Bajage. Gde su njegovi saigrači sa kojima je ostvario podvige u Beogradu 1987. i Fođi 1992.
- Čujemo se često. Imali smo neke godišnjice koje su nas okupljale. Viđam često Durgutovića, Bilbiju, Špicu. Nažalost, više nema Karalića, Beširevića, Jakovljevića i Pobora. Čujem se sa Lipovcem, Matajom, Lupićem. Božur Matejić se vratio da živi u Banjaluci, često se podsetimo se divnih vremena. I oni koji nisu iz Banjaluke, vole je i danas, jer su svi prezadovoljni gradom.
Stojan Malbašić je jedno od najzlatnijih imena u dugoj i prebogatoj istoriji Borca i fudbalske Banjaluke. A zlato uvek ima svoju visoku vrednost.
Nepomućen sjaj...
NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO NA 15. DANU FUDBALA RS
Nedavno je u gradu na Vrbasu organizovana gala manifestacija – 15. Dani fudbala Republike Srpske. Stojanu Malbašiću je pripala nagrada za životno delo „Dr Milan Jelić”.
- Preuzimajući tu nagradu, sve sam emotivno doživeo. U sali su mi mnogi čestitali, istakavši da sam je u potpunosti zaslužio. Nagrada nosi ime velikog čoveka i zbog toga obavezuje. Kada vam mnogi velikani čestitaju, onda je to potvrda. To je jedna od najvrednijih nagrada kod nas u Srpskoj. Ona je zahvalnica za sve moje godine provedene u fudbalu. Znači da je sve što sam radio imalo smisla – rekao je Malbašić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
